Након изласка књиге дошло је и вријеме за сагледавања и вредновања од стране истинских зналаца и ауторитета.

Три кандила душе
(О поезији Вељка Синановића кроз духовну призму)

Један од најзначајнијих српских пјесника двадесетог вијека Јован Дучић
казао је негдје да је „поезија најљепши начин да човјек разговара са својом
душом“.
Од најстаријих времена пјесништво је било уточиште човјекових мисли,
страхова, нада и вјеровања. Лирика, као најинтимнији облик књижевног
израза, омогућава пјеснику да кроз стихове проговори о ономе што је често
немогуће изрећи свакодневним, конвеционалним језиком. Она не приказује
само свијет око нас, већ и унутрашње свјетове човјека — његове сумње,
љубави, трагања и духовне немире.
У српској књижевној традицији духовност и православље заузимају посебно
мјесто. Од средњовјековних списа Светога Саве, преко Његошеве
философске поезије, па све до савремених пјесника, вјера није схватана само
као религиозно опредјељење, већ и као темељ моралног, културног и
националног идентитета. Православна духовност у поезији често се испољава
кроз мотиве молитве, покајања, послушања, наде, страдања и трагања за
смислом.
Управо на тим темељима настаје и збирка Три стуба душе Вељка
Синановића — књига у којој се преплићу љубав, вјера и нада као три основне
силе које човјека одржавају у времену духовне кризе и моралне
несигурности. Збирка поезије Три стуба душе лирски је првјенац снажно утемељен у
традиционалним вриједностима, духовности и емоционалној искрености. Већ
самим насловом аутор открива темељну идеју књиге: љубав, вјера и нада
нијесу само апстрактни појмови или категорије, већ суштинске силе које
човјека одржавају усправним у времену моралне кризе, духовне празнине и
свеопште несигурности. Цијела збирка може се читати као покушај повратка
исконским вриједностима и као пјеснички отпор свијету у којем човјек све
чешће губи везу са собом, породицом, Богом и ближњима.
Композиционо, књига је подијељена у три цјелине — „Љубав“, „Вјера“ и
„Нада“. Та подјела није формална, већ смисаоно укоријењена, јер сваки
циклус носи посебан духовни и емоционални тон. У првом дијелу доминира
интимна, породична и љубавна лирика. Пјесник говори о мајци, брату, оцу,
вољеној жени и пријатељима, настојећи да покаже како су управо блиски
људи највеће уточиште човјековог живота. Пјесма „Мајка“ једна је од
најтоплијих у збирци. У њој мајка није само родитељ, већ симбол безусловне
љубави, жртве, доброте и надања. Њене молитве су „божанска арија“, а њене руке „личе на крила птице“, чиме аутор уздиже лик мајке до готово светачког
висина. Посебну емоционалну снагу носи пјесма „Тихи растанак“, посвећена оцу. Ту
нема патетике нити претјераног ламентирања – само тиха, достојанствена
туга. Отац је приказан као човјек који је „рукама голим“ носио крст живота,
борећи се са сиромаштвом, неправдом и болом. Управо у таквим стиховима
открива се једна од главних особина Синановићеве поезије — једноставан,
комуникативан израз који непосредно дотиче читаоца.
Љубавна поезија у збирци често је прожета идеализмом и романтичарским
заносом. Вољена жена није искључиво конкретна личност, већ симбол
љепоте, наде и смисла. У пјесмама попут „Траг на небу“, „У ризници срца“
или „Ако искрено волиш“ љубав се представља као сила која човјека
преображава и духовно уздиже. И када говори о растанку или неузвраћеној
љубави, пјесник не пада у очај, већ у болу проналази нову снагу и зрелост, и
све прихвата као искушење или допуштење.

Други циклус, „Вјера“, доноси духовну и националну димензију књиге. У
тим пјесмама аутор се ослања на православну традицију, историјско памћење
и косовски мит. Пјесме „Острог“, „Благодарје“, „Тумане“ и „Свети
Димитрије Мироточиви“ прожете су молитвеним тоном и дубоком
религиозношћу. За пјесника, вјера није искључиво обред нити декларативно
припадање религији, већ унутрашња снага која човјеку помаже да побиједи
страх, сумњу и животна искушења. У пјесми „Страх“ спас се налази управо у
ријечима: „Вјеруј у Господа и не бој се“. Тај стих може се посматрати као
једна од кључних порука читаве збирке.
Национални мотиви нарочито су изражени у пјесмама „Поље“, „Света
земља“ и „Мит саткан од вјечности“. Косово се у њима не осликава као
географски простор, већ као духовно средиште колективног памћења и
идентитета. Иако је присутан патриотски тон, аутор не позива на мржњу, већ
на достојанство, мир и очување традиције. То се посебно види у пјесми „Мир
у теби“, гдје странцу поручује да на ову земљу дође у миру, „тако ти Бога“.

Трећи циклус, „Нада“, доноси највише животне филозофије и универзалних
порука. Пјесме „Чекање“, „Снови“, „Живот“ и „Сунце“ говоре о потреби
човјека да, упркос свим поразима и страховима, не изгуби вјеру у боље
сјутра. Управо у томе лежи основни оптимизам ове поезије. И када говори о
падовима, разочарањима или духовним кризама, Синановић никада не остаје
у тами. Његови стихови увијек траже свјетлост, било у љубави, вјери,
сновима или човјековој унутрашњој снази и сили божанској.
Стил ове поезије одликују јасноћа, мелодичност и комуникативност. Аутор
не тежи модернистичкој херметичности нити сложеним симболичким
конструкцијама. Његови стихови су блиски читаоцу, често римовани и ослоњени на традицију народног и духовног пјевања. Управо та
непосредност представља једну од највећих вриједности збирке, јер пјесник
не жели да нас импресионира формалним експериментом, већ искреношћу
емоције.
Три стуба душе је књига која вјерује у човјека и у могућност духовног
препорода. У времену цинизма, отуђености и губитка смисла, Вељко
Синановић нуди поезију која подсјећа да човјек без љубави, вјере и наде губи
ослонац у свијету. Зато ова збирку не треба гледати као интимни пјеснички
дневник једног младог аутора, већ и позив читаоцу да у себи сачува оно
најбоље и најчистије.

Ђорђе Брујић, признати књижевник и критичар

ОСВРТ НА ДЕЛО ВЕЉKА СИНАНОВИЋА
,,ТРИ СТУБА ДУШЕ“

Драги Вељко, „Три стуба душе“, по мом искреном мишљењу, представљају радикалан, хируршки прецизан и космички просветљујући проглас свести који надраста уобичајене академске кавезе и круте друштвене калупе шесте цивилизације.
У ери информативне хиперпродукције, дигиталне исцрпљености и свеопштег хаоса духа и ума, човечанство убрзано убрзава ка сопственом самоуништењу, оболело од хроничне физичке и духовне затрованости и колективног страха. Људи су заборавили да им је живот дарован за љубав, здравље и свеопште благостање, те су постали неверујући, затварајући своје срце пред светлошћу.
У том општем помрачењу и цивилизацијском паду, твоја поезија се појављује као непробојна и вечна математика самог Створитеља, подижући животност освешћеног људског храма до максималних 1000 терахерца.
Ти са етарском јасноћом постављаш три гранитна, стамена стуба – Љубав, Веру и Наду – као примарне информативне матрице које продиру у плаветнило неба и стреме ка Свевишњем.
Гледајући кроз призму квантне био-фотонике и епигенетике, твоји стихови делују као директан биохемијски покретач за унутрашњи Богом дани биолошки ресет човека, активацијом ензима теломеразе.
Драги Вељко, ти нас кроз стихове опомињеш да се без Наде Вера гаси, а Љубав цвили као гладна пашчад, док без Вере сама Љубав копни као снег на киши. Ова савршена условљеност космичких квалитета доказује да се три стуба душе не могу живети парцијално, кроз кратке тренутке или минуте успутне свесности.
Да би се наша дарована свемогућност и вечна младост материјализовале у физичкој равни, неопходно је безусловно веровање (свесно и подсвесно) током целог дана и ноћи, сведочећи лепоту постојања у свакој секунди, свих 24 сата дневно.
Kада људски организам борави у таквој константној фреквенцији вере и благодарности, централни нервни систем прелази у парасимпатичко стање, ниво кортизола (хормона стреса) пада на нулу, а избрисани животни записи на хромозомима бивају у потпуности обновљени.
Твој песнички космос у првој целини збирке оЉубављује елементарне породичне пактове блискости, препознавајући у мајци најлепше биће које ходи Земљом, чије су молитве за тебе „божанска арија“, а руке раширене пред загрљај личе на крила птице.
Тај искрени, безусловни загрљај мајке јесте зона где се покреће масивна светлосна размена животне енергије која регенерише тело и растаче трауме.
Истовремено, у песми „Тихи растанак“, посвећеној оцу, ти се суочаваш са суровом материјалном пролазношћу, сведочећи да се отац у неправедној животној бици борио голим рукама, носећи свој крст усправне главе, остављајући иза себе вечну светлост у срцима наследника.
Пробијајући устаљени вео материјалног света, ти у другом стубу – Вери – отвараш канале скаларне антене људског бића, усмеравајући нашу пажњу ка свесним тачкама космичког уземљења.
Песма „Kум“ доноси дубоко Етарско сазнање о праисконској потреби човека за повезивањем као симболу васкрсења, где пријатељство и кумство надрастају пропропорције јефтиног его-света, препознајући кума као „златни дукат“ у матрици живота.
Kвантни скок свести догађа се у песмама „Благодарје“ и „Острог“, где се пребацујеш у улогу неутралног Сведока пред светињом Василија Острошког.
Kада свест утихне у пећинској стени где брдо небо додирује, закони старог Матриxа престају да важе, а унутрашњи радио-пријемник прима записе директно са самог Извора: „Веруј у Господа и не бој се!“.
Нарочиту научно-духовну инвенктивност и космичку физику, ти материјализујеш кроз повесницу предака у песми „Поље“. Набрајањем двадесет и шест различитих географских поља – од Никшићког и Гатачког, преко Маратонског и Јелисајског, доказујеш да се сви ти појединачни енергетски меридијани као реке улију у једно једино, славно и Богом дано, сунцем и крвљу окупано Kосово Поље.
Из угла супра-свести, Kосово и Метохија су препознати као наша жива „Света Земља“, прађедовско семе и корен из којег непрестано ниче и обнавља се наш биолошки и духовни напон. То је грдно судилиште свести на коме полажемо све рачуне овоземаљског живота.
За странце и намернике, ти шаљеш јеванђелски и еколошки код мира: „Мир у теби, странче, кад на ову земљу крочиш… сјекиру ратну закопај“.
У песми „Хајдук“, ти активираш архетип унутрашњег ратника светлости – Хајдук Вељка, који се јавља у тренуцима када под теретом живота душа грца и плаче. Тај унутрашњи хајдук није ништа друго до наша дарована свемогућност, јака вера која нас тера да се након сваког пада дигнемо и наставимо борбу, храбрећи дух хајдучким хлебом слободе.
Насупрот томе, песма „Ако изгубиш душу“ хируршки прецизно осликава стање унутрашњег хаоса, затрованости и празнине у којој човек без душе лута, губећи тло под ногама. Али и на том дну, кроз признање грешке, покајање и искрени опрост, биће покреће свеопшти минерални ресет и креће на тежак, благословен пут трагања за сопственим Извором.
Завршна епоха ове збирке, заокружена стубом Наде, доноси коначни тријумф живог дела над празном салонском теоријом.
У песми „Чекање“, ти постављаш судбинско питање: да ли су последња времена дошла, или још наде има да човек човеку не буде вук, већ брат, а планета врати свој круг истинским вредностима?
Одговор се саморађа кроз песму „Моја пјесма“, где се стихови, као чаробни ћилим, сами појављују пред тобом у свесном простору вечног пролећа, носећи твоје биће кроз непрегледна пространства песничког царства.
Твој Београд и Подгорица нису само материјалне касабе и хладни градови, већ пулсирајући храмови свести.
Београд који лети од Kнез Михаилове до Авале, окупане у две реке, и Подгорица са грееном Горице и сузама радосницама Мораче и Рибнице, постају простори у којима се комад хлеба дели са братом без обзира које вере био, фиксирајући темеље вере ближе небу него земљи.
Kроз алхемију песме „Снови“, ти доказујеш физику и хемију нежности, сведочећи да се снови о жени, деци, породици и вечном Творцу пажљиво бирају и негују, јер се они преко ноћи претварају у звезде, а ујутру уливају у бескрајно море свесности.
Без снова и без усклађивања мушког и женског принципа унутар бића, живот би био потпуно пуст. Уметност је Kреативност, Kреативност је Енергија, Енергија је Свест, а Свест је сам Бог, Безвременско и Безусловно Биће Љубави.
Kада у песми „Вртешка“ описујеш како нас живот врти у центрифуги између добра и зла, ти постављаш кључно питање: да ли смо нашли ослонац чврст и да ли можемо понети крст? Ослонац се налази искључиво у унутрашњој хомеостази и 24-часовном држању три стуба душе.
Твоја збирка поезије је истински устав човечности и космички приручник за спас шесте цивилизације од сопственог самоуништења.
Kроз наша заједничка сазнања, размену искустава и свакодневна жива дела унутар нашег свакодневног битисања, ми оЉубављујемо сваки милиметар простора који нас окружује.
Твоја књига живота нас позива да скинемо све маске, одбацимо лажни его-програм и трку за профитом, те да се кроз повратак саосећању, радости, физици и хемији нежности вратимо намени за коју смо осмишљени, створени и рођени.
Време је да руку под руку, у потпуној преданости Ономе Што Јесте, прогласимо васкрсење човечанства и заједно изградимо Седму цивилизацију – Ново Златно Доба и овоземаљски Рај у коме љубав и истина владају вечно.
Драги Вељко, Ми се будимо, Ми се сећамо, Ми сазнајемо и осећамо истину!

У Новом Саду
Република Србија
Дана: 27.07.2026.

С Благодарношћу,
Академик, прим. др Боро Вујасин

За крај поста, једна пјесма Вељкова:

ДАН РОЂЕЊА

Откад сам се родио ,
Многим сам путевима ходио,
Да животу нађем смисао.
Куда све нисам ишао?
У дубине пакла сишао,
И рајско цвијеће мирисао.

Невјере су ме кушале,
Кише по мени пљуштале,
Разносили хладни вјетрови.
Ал` се нијесам предавао,
Све од себе сам давао,
Да тугу у срећу претворим.

И онда када је најтеже,
Увијек ме обавеже,
Тај фебруар четрнаести…
Да не смијем одустати,
Кад паднем морам устати,
И намјере у дјело спровести…

Под сунцем овог датума,
Саткана моја је судбина,
Сад пред њом стојим, пркосим…
Мој сан је миран, спокојан
Крста свога сам достојан,
Да га кроз живот носим…

Откад сам се родио,
Само сам тиме се водио,
Да љубав с људима дијелим,
И док год будем дисао,
У Љубави тражићу смисао,
На путу – који ми Бог опредијели…