ЉУБАВ, ВЈЕРА, НАДА

Трагам за правим ријечима,
као за насушним хљебом,
пашњак по ком се роје,
омеђен тлом и небом.
На хиљаде их има,
што лете око мене,
ал’ то су углавном ријечи,
обичне и свакодневне.

Трагам за правим ријечима,
као за светим Гралом.
Вино, чесница, свијећа,
за свечаним асталом.
Славимо Рождество Твоје,
божићна трпеза блиста,
усне шапућу име
Спаситеља Исуса Христа.

На благе дане – благост људска,
ко противтежа моралног пада.
Зар од човјека остаде љуска?
Гдје су Љубав, Вјера и Нада?

Господе, помилуј, избави, спаси,
и дај нам Љубави – ње нас не лиши,
јер без Љубави Нада се гаси,
а Вјера копни к’о снијег на киши.

Трагам за правим ријечима,
као за крстом часним.
Они памети кратке
увијек се чине најгласнијим.
Бука, свеопшти метеж,
хаос духа и ума.
Куда све ово води?
Пред нама густа је шума.

Трагам за правим ријечима,
као за златним путиром.
Може ли лажна нирвана
икад се назвати миром?
Светиње на ломачу пале,
трговци ситних душа,
нечастиви их мами,
даровима их куша.

Од посрнућа до Ускрснућа,
човјек воли, пати и страда.
Без огњишта свака је кућа
гдје гасну Љубав, Вјера и Нада.

Господе, помилуј, избави, спаси,
и дај нам Вјеру – јаку и чврсту,
јер без Вјере Љубав се гаси,
а Нада распета сконча на крсту.

Трагам за правим ријечима
из пјесме Херувима.
Ружа никне у снијегу,
иако још траје зима.

Тако и човјек мора
сјенкама црним умаћи,
у христоликом Богу
свој спас увијек ће наћи.

Трагам за правим ријечима
из Завјета Старог и Новог.
Звона звоне
у част рођења Исусовог.
То хришћанску душу чисту
радује, храбри и снажи.
Мир Божји свако ће наћи
ко га молитвом тражи.

Три ријечи које нуде спокојство,
промрзла срца грију нам сада,
заувијек остаје то Свето Тројство –
остају Љубав, Вјера и Нада.
Господе, помилуј, избави и спаси,
и дај нам Наду – к’о хљеба парче,
јер без Наде Вјера се гаси,
а Љубав цвили к’о гладно пашче.

АКО ИЗГУБИШ ДУШУ

Ако изгубиш душу,
остаје ти празнина,
али у тој празнини
ипак нечега има.

Има срџбе, горчине,
снова који се руше,
има зависти, лажи,
ал’ више нема душе.

Човјек без душе дише,
човјек без душе живи,
мрзећи себе и друге,
вјечито некога криви.

Човјек без душе лута
без циља икаквога.
Залуд земаљска блага —
није му боље од тога.

И у тој несрећи својој,
у том хаосу општем,
он мора према себи
бар једном бити поштен.

И отворено рећи:
„Ево, на дно сам пао,
повриједио сам многе,
кајем се, баш ми је жао.“

И крене на пут тежак,
праћен сумњом и кушњом,
на пут трња и боли,
на пут трагања за душом.

Ако изгубиш душу,
живјећеш као проклет.
Мораш себе да спознаш
и душу пронађеш опет!

ТИХИ РАСТАНАК

(Посвећено Оцу)

Твоје су очи видјеле патњу,
Видјеле муку, видјеле боли
У неправедној животној бици,
Борио си се рукама голим.

Твоје су очи видјеле биједу,
Дане без хљеба и зрна соли,
Тај крст си носио усправне главе,
Држећи га рукама голим.

Твоје су очи видјеле радост,
Дјецу и жену која те воли,
Сваки тренутак био је вјечност,
Грлио си нас рукама голим.

На твоје очи пала је тама,
Сад те више ништа не боли,
Тихо си се растао с нама,
Махнувши нам рукама голим.

Рецензија из књиге:

СА ВЈЕРОМ У ЉУБАВ СВИЈЕТА

Пјеснички првјенци са собом носе низ изазова за пјесника. У времену када је информација постала хиперпродукција, поезија тешко налази мјесто у свијету помрачености многих дегенеративних појава које нагризају човјека.
Збирка поезије „Три стуба душе“ читаоца подсјећа на љепоту ријечи са јасном поруком да није све изгубљено онима којима су љубав, вјера и нада примарни.
Пјесник Вељко Синановић изненађује читаоце поезијом која, као три стамена стуба, продире у плавентило неба, стремећи према Свевишњем створитељу свијета. Само људи који су искрено и срцем у вјери могу да пишу овакву поезију, пуну оптимизма, у времену када је пад човјека, а самим тим и цјелокупне цивилизације, евидентан.
Душа пјесника прашта сва непочинства човјека, скреће пажњу на враћање истог трајним, праисконским, јеванђелским вриједностима. То могу само дубоко вјерујући људи и пјесници. Синановић то саопштава стихом: „трагам за правим ријечима из Завјета Старог и Новог“. Пјесник поручује да се „без Hаде Bјера гаси, а Љубав цвили као гладно пашче“. И нема пјесме у збирци а да није проткана надом, чак и када се обични смртници даве у сивилу свакодневице.
Збирка се састоји од три цјелине које чине гранитно језгро поезије. Ту се јасно оцртавају вриједности и љубав према породици, кумовима, младалачким љубавима и пјесничким сновима, што непрестано чине пјесника будним пред савременим свијетом. Није ни чудо што је на почетку збирке пјесма посвећена мајци, најљепшем бићу које ходи земљом. О мајци су писали велики пјесници, али и незнанци. Мајка је увијек заузимала централно мјесто у души човјека. За младог пјесника мајчине молитве су „божанска арија“.
У ђердану лијепих пјесама, пјесник дубоко задире стиховима гдје у очевим очима, којег физички нема, види дубоку патњу и на крају, када се растаје с њим, види „таму у очима“.
Пјесма „Кум“ читаоца уводи у праисконску потребу човјека за повезивањем као симболом васкресења и вјером у Господа. Нема живота без истинске вјере за пјесника, односно шта је човјек ако није богоносно биће.
А у пјесмама „Благодарје“ и „Острог“, најбоље се осјећа снага вјере и присности са Господом и нашим великим Василијем Острошким. Инвентивност пјесника је необична у пјесми „Поље“, гдје набраја поља од Никшићког, преко Гатачког — њих двадесет и шест уливају се у једно једино Косово Поље, довољно од пјесника за Косово и Метохију.
Наравно, пјесник иде једну степеницу више и, поред светости Косова поља, стреми стиховима према Светој земљи, која је у ствари Косово и Метохија. Косово је за пјесника постојбина и сјеме прадједовско, што непрестано ниче и обнавља наше животе. Грдно судилиште, како каже велики пјесник Његош, на коме полажемо све рачуне овоземаљског живота за неки бољи и љепши свијет. Пјесма свевременска, за све који осјећају живу бит Косова и нашег распетог народа.
А за странце порука јеванђелска: „Мир у теби, странче, кад на ову земљу крочиш“, и даље: „у миру дођи ил’ иди, тако ти Бога“. Живот нашег човјека распетог вјековима на крст вјере и наде да ће зло једног дана проћи.
Пјесник Синановић исписује стиховима књигу живота. У градовима у којима живи, ради, ствара и путује, тугује и воли, записује импресије. То су у ствари дубоке пјесничке опсервације о животу.
Младалачки снови и сурова стварност забиљежени су оловком младог пјесника. И када се умори од стварности, ту су снови, помијешани са успоменама живота, теку снови „као ријеке“. Преплитање сна и јаве непрестано се смјењује у стваралаштву, идеално и сурово. Као смјена дана и ноћи, теку сати живота, пјесничких надања и вјере у све што је лијепо на овом свијету.
Праштање је за Синановића стуб живота и према онима који су у моралном паду, којима је живот поплочан пороцима. Зато су нада у живот и вјера – необичност, а у ствари једини начин да се успостави хармонија и склад човјека као богоносног бића.
На пјесничком небу стихови Вељка Синановића сијају љепотом емоција, снагом ријечи и вјером која је на крају стуб сваког човјека, те су његове пјесме подстицај за друге младе људе да тамо негдје скривене свежњеве успомена, погледа на живот, снова и вјере у љепоту живота обзнане читаоцима.

мр Зоран Бошковић

Изашла је из штампе књига Вељка Синановића, његов првијенац “Три стуба душе”. Поезија је то искуства и вјере. Промоција се очекује у септембру.