ЉУБАВ, ВЈЕРА, НАДА

Трагам за правим ријечима,
као за насушним хљебом,
пашњак по ком се роје,
омеђен тлом и небом.
На хиљаде их има,
што лете око мене,
ал’ то су углавном ријечи,
обичне и свакодневне.

Трагам за правим ријечима,
као за светим Гралом.
Вино, чесница, свијећа,
за свечаним асталом.
Славимо Рождество Твоје,
божићна трпеза блиста,
усне шапућу име
Спаситеља Исуса Христа.

На благе дане – благост људска,
ко противтежа моралног пада.
Зар од човјека остаде љуска?
Гдје су Љубав, Вјера и Нада?

Господе, помилуј, избави, спаси,
и дај нам Љубави – ње нас не лиши,
јер без Љубави Нада се гаси,
а Вјера копни к’о снијег на киши.

Трагам за правим ријечима,
као за крстом часним.
Они памети кратке
увијек се чине најгласнијим.
Бука, свеопшти метеж,
хаос духа и ума.
Куда све ово води?
Пред нама густа је шума.

Трагам за правим ријечима,
као за златним путиром.
Може ли лажна нирвана
икад се назвати миром?
Светиње на ломачу пале,
трговци ситних душа,
нечастиви их мами,
даровима их куша.

Од посрнућа до Ускрснућа,
човјек воли, пати и страда.
Без огњишта свака је кућа
гдје гасну Љубав, Вјера и Нада.

Господе, помилуј, избави, спаси,
и дај нам Вјеру – јаку и чврсту,
јер без Вјере Љубав се гаси,
а Нада распета сконча на крсту.

Трагам за правим ријечима
из пјесме Херувима.
Ружа никне у снијегу,
иако још траје зима.

Тако и човјек мора
сјенкама црним умаћи,
у христоликом Богу
свој спас увијек ће наћи.

Трагам за правим ријечима
из Завјета Старог и Новог.
Звона звоне
у част рођења Исусовог.
То хришћанску душу чисту
радује, храбри и снажи.
Мир Божји свако ће наћи
ко га молитвом тражи.

Три ријечи које нуде спокојство,
промрзла срца грију нам сада,
заувијек остаје то Свето Тројство –
остају Љубав, Вјера и Нада.
Господе, помилуј, избави и спаси,
и дај нам Наду – к’о хљеба парче,
јер без Наде Вјера се гаси,
а Љубав цвили к’о гладно пашче.

АКО ИЗГУБИШ ДУШУ

Ако изгубиш душу,
остаје ти празнина,
али у тој празнини
ипак нечега има.

Има срџбе, горчине,
снова који се руше,
има зависти, лажи,
ал’ више нема душе.

Човјек без душе дише,
човјек без душе живи,
мрзећи себе и друге,
вјечито некога криви.

Човјек без душе лута
без циља икаквога.
Залуд земаљска блага —
није му боље од тога.

И у тој несрећи својој,
у том хаосу општем,
он мора према себи
бар једном бити поштен.

И отворено рећи:
„Ево, на дно сам пао,
повриједио сам многе,
кајем се, баш ми је жао.“

И крене на пут тежак,
праћен сумњом и кушњом,
на пут трња и боли,
на пут трагања за душом.

Ако изгубиш душу,
живјећеш као проклет.
Мораш себе да спознаш
и душу пронађеш опет!

Изашла је из штампе књига Вељка Синановића, његов првијенац “Три стуба душе”. Поезија је то искуства и вјере. Промоција се очекује у септембру.